Детињство и школовање
Јован Трајковић рођен је у Панчеву 27. септембра 1907, од оца Прокопија, браварског помоћника из Гроцке, и мајке Етелке Балаж, раднице из Великог Бечкерека. Пред крај Првог светског рата породица му се преселила у село Кумане, близу данашњег Зрењанина. Ту је завршио основну школу. Грађанску школу и Трговачку академију похађао је и завршио у Великом Бечкереку. Није спадао у ред најбољих ђака, али је доста читао. Био је проницљив младић, лако и брзо је учио и добро памтио. Услед тога што је доста читао, писао је добре писмене саставе. При крају школовања, у последњим годинама и разредима у Трговачкој академији, у својим писменим задацима, а нарочито саставима у литерарној секцији, износио је своје погледе на свет, који су доста одударали од грађанских. Многи професори су му говорили да ће због те своје „револуционарности“ лоше проћи у животу. Остало је забележено да је професорима често постављао незгодна питања. Својим понашањем и иступањем стекао је симпатије неких слободоумнијих професора, па и самог директора Трговачке академије, који га је саветовао да се у животу припази. Већ као ђак Трговачке академије почео је да пише и песме, као и да се бави књижевном критиком. Као критичар потписивао се као “Трајко Прокић”, “Човек са три прста” и “Пилат”. Такође, као средњошколац почео је озбиљније да се бави спортом. Бавио се атлетиком и нарочито гимнастиком, које су у Великом Бечкереку током двадесетих година XX века биле веома развијене. Тако је 1925. у овом граду одржано атлетско првенство Југославије. Месни бечкеречки клубови АК Обилић и Кадима заузели су прво, односно шесто место. Јован Трајковић је наступао за екипу “Кадиме”. Као друштвена и комуникативна личност, љубитељ књижевности и литерата, спортиста и гимнастичар, лако је успостављао везе са омладином и био омиљен и уважен у њеним круговима.
Комунистичко деловање до одласка на робију
Након завршетка школовања пријавио се за војску. Војни рок је служио у Земуну и Нишу, у коњици. Када се 1928. године вратио са одслужења војног рока у Велики Бечкерек, запослио се у Уреду за социјално осигурање радника. Кроз проблематику свог радног места упознао је ситуацију и тежак положај радничке класе. То је доста утицало на политичка схватања и идејна опредељења младог Трајковића. У јесен поменуте године његов друг из школских дана Радивој Давидовић Кепа и он окупили су око себе једну групу младих људи. Са њима су радили на формирању Социјалистичког удружења ђака. Рад ове групе пратио је Михаел Серво, тадашњи секретар МК КПЈ у Великом Бечкереку. Серво је убрзо ову групу младих људи примио у СКОЈ, а потом и КПЈ. Трајковић је изабран и за руководиоца (прочелника) комунистичке партијске ћелије. То је било баш у време завођења Шестојануарске диктатуре (1929). Пошто су у то време многи старији активисти револуционарног радничког покрета и руководиоци СКОЈ-а и КПЈ похапшени, млађи и нови преузимали су њихове задатке. Тако је и Јован Трајковић, пошто је на једног вишег партијског инструктора оставио добар утисак, добио врло одговоран и поверљив задатак. Део партијске технике пренесен је код њега, а он лично радио је на пословима умножавања партијског материјала. Између осталог, он је у сарадњи са Андријом Михајловићем, тадашњим секретаром ПК КПЈ за Војводину, студентом Митом Алексићем и другим члановима КПЈ, радио на куцању и умножавању прогласа и летака ЦК КПЈ, ЦК СКОЈ-а и Акционог одбора Независних синдиката против диктатуре. Поред тога радио је и на њиховом „растурању“, као и на „растурању“ листа Пролетер и другог комунистичког материјала. Половином 1929. у великој полицијској провали у Великом Бечкереку и код Трајковића је извршен претрес. Том приликом нађени су „комунистички списи“ на српскохрватском и мађарском језику и он је зато ухапшен. У једном од највећих процеса комунистима (члановима СКОЈ-а и КПЈ) из Великог Бечкерека и околине 1929. године Јован Трајковић, као и многи његови другови, осуђен је на основу Закона о заштити државе на дванаест година робије.
Робија (1929-1941)
Крајем 1929. Јован Трајковић, Михаел Серво, Радивој Давидовић и други стигли су у казнионицу у Сремској Митровици. Ту су затекли многе истакнуте активисте и руководиоце КПЈ и СКОЈ-а, а међу њима: Мошу Пијаде, Родољуба Чолаковића, Огњена Прицу и друге. У то време у сремскомитровачкој казниони било је негде око шездесеторо политичких затвореника, чланова КПЈ и СКОЈ-а. Пошто су прошли кроз обавезну самицу, Трајковић и неки његови другови пријавили су се за изучавање заната, јер је то било уобичајено у казниони. Његов школски друг Давидовић и он били су на изучавању обућарског заната. Такође, укључили су се у „колектив“ (организацију КПЈ у тој казниони) и у тзв. идејно-политичко, односно маркистичко образовање и оспособљавање. Пошто је Трајковић био један од образованијих и теоретски поткованијих затвореника, убрзо је, већ током 1930, добио да води курс из Основа марксизма. Поред тога, пошто су комунисти оскудевали у марксистичкој литератури, неки од њих преводили су дела класика марксизма или писали брошуре и приручнике из марксизма. Трајковић је по сећању репродуковао и написао Лењинову Државу и револуцију.
Јула 1930. дошло је до штрајка политичких кажњеника у Сремској Митровици. Његови главни организатори су били чланови КПЈ и СКОЈ-а. Они су били најборбенији и најупорнији у својим захтевима. Након сламања штрајка Јован Трајковић је са једном групом својих другова пребачен из митровачке у казниону у Лепоглави. Ту се он срео и упознао са Јосипом Брозом Титом. И овде су комунисти организовали озбиљан политички рад. Такође, често су долазили у сукоб са управом казнионе и штрајковали. После једног штрајка глађу априла 1931, већ маја исте године Јосип Броз, др Саломон Леви, Стеван Чоловић и Јован Трајковић пребачени су у казниону у Марибор. У ланцима и под бајонетима дотерани су у нову казниону у којој су затекли: Рада Вујовића, Родољуба Чолаковића и друге истакнуте чланове, активисте и челнике КПЈ и СКОЈ-а. Трајковић је био у соби са Брозом, Чолаковићем, Вујовићем, Левијем и другима. Убрзо су комунисти изборили велику заједничку собу. То је било почетком јуна 1931. Сутрадан, по доласку у заједничку собу, основали су свој партијски комитет у саставу: Јосип Броз, Родољуб Чолаковић и Јован Трајковић. Као и у другим казнионама, и овде се интензивно радило на идејном, марксистичком образовању и оспособљавању. Нарочито се, услед недостатка марксистичке литературе, велика пажња посвећивала преводилачком раду. Тако је Трајковић преводио Акумулацију капитала од Розе Луксембург. О његовом залагању на овом послу Родољуб Чолаковић је рекао да је „био вредан, уредан и педантан, и да је систематски записивао у своје биљежнице изводе и цитате из прочитаних књига”.
Током 1933. Трајковић је враћен у Сремску Митровицу јер је режим поново настојао да комунисте концентрише у поменутој казниони, да би их лакше држао под контролом. Ту се налазио до марта 1934. године. Тада су политички кажњеници, у првом реду комунисти, започели једну акцију у којој су од управе казнионе захтевали: шетњу од једног сата, бољу храну и хлеб, примање књига и писаћег материјала. Управа је на то реаговала тако што им је укинула воду и храну, а потом је главне актере извела пред суд. Окружни суд у Сремској Митровици судио им је у стражарској соби, у самој казниони. Многи комунисти осуђени су на додатне казне. Тако је и Трајковић добио још две године робије. Убрзо потом, у групи од осамдесет затвореника од којих су њих шездесеторо били чланови КПЈ, поново је пребачен у Лепоглаву.
Након две-три године проведене у Марибору, пошто је из Лепоглаве пребачен тамо, опет је враћен у лепоглавску казниону. Ту је био један од најборбенијих комуниста-робијаша у борби против казнионских власти за „бољи“ режим робијања. Ова борба је кулминирала побуном робијаша 20. августа 1935. Један од главних организатора ове побуне био је и Јован Трајковић, који се у то време налазио у соби са Мошом Пијаде. Побуна је угушена у крви, а многи робијаши су испребијани и оскаћени. После овог догађаја око педесетак политичких затвореника пребачено је из Лепоглаве у Сремску Митровицу, а међу њима су били: Моша Пијаде, Огњен Прица, Иван Милутиновић, Жарко Зрењанин, Јован Веселинов, Ђуро Пуцар, Отокар Кершовани, Радивој Давидовић, Јован Трајковић и други. У Сремској Митровици Трајковић је робијао до августа 1941.
У последњих пет-шест година тамновања код Трајковића је дошло до пуног идејно-политичког сазревања. Био је међу онима који су најдуже робијали и у то време је спадао у ред најугледнијих робијаша-комуниста. Био је један од идејно и акционо најспремнијих чланова Комунистичке партије у казниони. Такође, у том периоду важио је и за једног од најбољих предавача марксизма-лењинизма на робији. Као зрела личност и комуниста дао је пун допринос борби против партијских фракционаша. У тој борби био је недвосмислено уз Мошу Пијаде, новог секретара Казнионског комитета, најјаче комунистичке партијске организације у земљи, организације КПЈ у митровачкој казниони.
За све време тамновања Јован Трајковић није прекидао везу са завичајем, својим градом и пријатељима. Нарочито је неговао везе са својим партијским друговима. Као и Михаел Серво, дописивао се са њима, а они су му слали помоћ, највише пакете. Они одлучнији и смелији долазили су му и у посету. Нарочито је присне и блиске везе успоставио са младим комунистима, Светозаром Марковићем Тозом и Владимиром Коларовим Кочом.
Други светски рат
Напад фашистичких сила, окупацију Југославије и долазак усташа у казниону у Сремској Митровици, комунисти-робијаши дочекали су са великом зебњом, али и са још већом спремношћу да се боре. Пошто су усташе намеравале да изврше покољ комуниста, а почео је и устанак, чланови КПЈ и СКОЈ-а су решили да организују бекство из казнионе. Циљ им је био да се укључе у борбу за социјално и национално ослобођење, за коју су се добар део свог живота спремали. Ову замисао, у сарадњи са ОК СКОЈ-а за Срем, спровели су у дело током ноћи 21-22. августа 1941. године. Тада је група од тридесет двојице комуниста побегла из казнионе у Сремској Митровици и нашла се на слободи. Главни организатори ове акције у самој казниони били су робијаши, истакнути чланови и руководиоци КПЈ: Јован Веселинов Жарко, Станко Пауновић Вељко, Слободан Бајић Баја, Јордан Николов Орце, Јован Трајковић Цвикераш и још неки други. Већина ових бегунаца је према директиви ЦК КПЈ пребачена у Србију, а неки, као Николов, и даље (Кренуо је и стигао у свој завичај, у Македонију, и тамо погинуо). Неколико бегунаца остало је у Срему. Били су то: Јован Веселинов Жарко, Станко Пауновић Вељко, Слободан Бајић Баја и Јован Трајковић Цвикераш. Ту, у Срему, они су својим искуством пуно допринели ширењу и јачању устанка.
Као истакнути организатор устанка то јест НОБ-а у Срему, Јован Трајковић је био учесник знаменитог „Пећиначког саветовања“, које је одржано почетком децембра 1941. После тога постављен је за комесара, додуше краће време, Фрушкогорског партизанског одреда. У зиму 1941-1942. Марко Перичин Камењар, Сима Релић, Драгиња Никшић и Јовица Трајковић, боравили су у Иригу. Ту су радили на формирању организација КПЈ и СКОЈ-а, као и јачању редова НОП-а уопште. Поред тога Драгиња Никшић и Јован Трајковић покренули су лист Истина, као орган КПЈ за Срем, који је излазио до краја рата.
Смрт
Плодну револуционарну и слободарску активност Јована Трајковића прекинула је изненадна смрт. Погинуо је у борби са усташама 26. фебруара 1942. код села Моровића у Срему, на реци Босут, бранећи тешко рањену другарицу Драгињу Никшић.